Dec 2, 2022

PAZARNAMA

Piše: Šaban Šarenkapić

Prema severu, kroz smolasta isparenja, pruža se jesen i blesak testere na stubu pred kolibom. Zvone na vetru mrke čahure-usta. Za telima reči-buba suncokreti povijaju teške glave. U isparini što nadire iz klanice, s hrpe truhlih daski mahovina pokazuje u koji smo mesec zagazili – ne može se dalje: mnogo rođenih je u istom času. Pucnjima prangija s krša, pijana gungula navešćuje dolazak svadbe u naselje. Grad, pod pokrovom nagorelog šećera, islužen, saobraćajem zaluđen, među svoje mrtve uvučen – još čeka da neko šapne reč što će dopreti dalje od prazne cisterne i zgurenog brda, gde među ostacima plaveti, u crvenilu suhih bobica, šišteći okolo za kapima kiše – lete ptice naježene, zagasno-sive. Iznad skamenjenih šuma i drečavih znakova na putu, kao nekad, smenjuju se dan i noć na nebnoj tacni. Zrikavci plode travu, žena plete čipku, pauk mreži potonulo groblje. Gluhi psi na lancima ližu so; kovači zatinju za oblak srpasti mesec; žuna spi, skupljač utehe noktima sa asfalta struže mozak detinji. U svrhunjenom času, po prašnom vijana putu, nečija blaga senka-duša zastajkuje – seća se mladosti, praska mahune sa bodljaste vreže koja steže dečje duše u septembru. Sveća se razlila, žižak se ugasio, žestok pljusak razdero je pomračinu – sprao lice trošno, zahrđalu žicu u dvorištu.

*

Prestupna je godina zemaljska – preko groblja, mijuć gole kosti, uz lavež pasa noć prastara slazi u prizemlja plodna, da od roblja nas zakloni. Gluhi su i pusti naši domovi, i duše u njima site hleba i milosti. Evo, tihoga šintera, veštog ustvari dželata nasumice upitaš li za parlament il kletva šta je, odgovor dobićeš iz sukrvice, iz njegovog uma tvrdog ko letva i, stoput preslušavši kazano, razaslavši na sve strane blatnjavi eho, užasnut shvatićeš da, kad je stani-pani, ni on više nije bos. Gust, lepljiv vazduh pada na kipove iznad grada. Kao teška voda, iz zimomornih ulica, na okisla lica sa glava bojevih kola spušta se, cvili i svoju kost obnavlja Eol, kao da je ovde noćas došla da se rodi neka troma zver iz naroda. Sa psima sludeli gospodari crnih kuća šire zadah, tegobu dolina – ko redari u aprilu, dlakavim prstima drobe stidnik ženke i ležu u belu slast. Rodilja gleda svoj lik u prašini, zgrušanu krv na leđima spuža. I sa dlanova dignutih u nebesa učena izbira slova, u rablju ih tiska zenu, da ispita, na kojoj dubini rabna smeju da otvore usta i hlebnu prodrmaju biljku.

*

Pucka rasušeni točak septembra, u mirisu pripitomljenog neba, u mahuni, na ustima mrava. Mrtvaci dišu kroz suhu travu – nadomna svadba ogradu ruši. Na rubu groba, buljookog udovištva heroina, koja osim tužnog osmeha na licu nema ništa više na ovom svetu, kob u vrlinu pretvara. Ko zadnja vojnička noć, upinjanje pod belinom plahti oduzima snagu voljenja. Neposustalna mudrost i hladna samilost očeva, kržljavu decu njive. Pod tupim sečivom noći, hlebna prestonica kisne u mravljoj žurbi. Sad ni mržnja, ni pokajanje nemaju snagu ruke za mrtvi odjek iz svlačionice gde Aždrail, prerušen u atletu, napuštene skuplja duše poustajale prazno. Usijano sito uma troši zemlju: golubijim ugrizom voljenu saksiju-nakazu hrani. Odmiče sedmina, puckaju salnici točkova na pladnju nedelje. Davnina je šarena mahrama kelnerica presamićenih preko pljuvaonice, gde pod nogama zadriglih čuvara tutnji zaboravljena pesma naroda – prazna kolevka rohavog tvorca. Bajato pojanje iz suhih čahura tanušnom dobu obeća dom, šaku lake zemlje. Iz fišeklija, osmeh zveri sleće na kupinasto čelo. Glagolje glasnice: belilom teških voda san kuca na vrata. Korakom sahrane duge vernici ulaze u kabine zvezdanog sirotišta. Na olujnom pladnju boginjavo kolo istoka namešta vetrokaze maloj duši.

*

Iz malih soba vire nežna ramena žena, beli violinski srhovi samotnih postelja. Poštujući svrhu dečje vriske, strugači drva zaustavljaju crnouljaste gatere jeze i, zaista, koso stiže dan. Dobročinstvo krznara-proleća umilostivi čuvare ove zemlje. U ispijene dlanove knjiga zuj nebeske mušice, kroz sopoćanski san polaže iskru: hleb trpljenja. Stare žudnje ko detinji prsti, u crnom času uklinju starozavetnu, bakalničku memlu! Isparava snenost. Huje horovi hramova. Gorko se bude umiveni ljudi. Samilosno, strahovi nose reku, mimo kuća praznih prostiru musavu deku domorodačku. A reč, zvečka čuvara, bačena u mravlju jagmu, odoleva nežnosti porodilje. Teško odmiče mučnina sedmine. Na hajku liči samotna gungula okovana ledom na groblju izvan grada. Koso svanuo dan i čuda-sati, kao rukom, jutros podupiru jezu – o, da je bar nekom oprost dati! Baš kao da je neko u kući umro – dotučeno kapa crna česma na tvoje meko čelo: bridovi pale detinje obraze. U teškom ti disanju boravi trezna jesen pijanca. Čini ti se, mekota u kojoj ležiš ima toplinu brda-jaslica. Paučina nad vratima drhti u pustoši sluteć skori dolazak ukućana. San ti izmiče, a trepavice nežno miju, vesnice plime, dan sa kojim otpočinješ starenje!

*

Svetli nad gradom daleka studen, i dalje se nema kud. Na pustom trgu, gde trafika uz semafor mirisom duhana grezne, smrskana karta otadžbine uz oluk odvaljen visi na okrunjenom zidu. Krišom putnik zadihan tuda uđe u grad dotaknuvši kuk mesne pevačice, rasteravši šutnju pod strehom strašnog suda. Na prozorima glušnim, iza buđavih novina skrite brehću senke usedelica, šlapavih ruku. Podnapite neimaštinom skupljom od domovine, ukotvljene pored šporeta, zamišljene nad šakom smežuranog pasulja na stolu rasutog u kućice, rede i bištu bris kamilice, miris paljevine čiji smisao ne podnose. Kraj ćuprije koja nekad povezivaše obale a sad ih samo uveličava iskrzanim rubovima, ne visočija, ni jača od telefonske govornice, Altun Alema, ukleštena između vonja nadničarskih kuća, sirotinjskog naselja i ambulante, noćas zaustavi, avaj, ne stranca već raskošnu Evropu. Moćnija od sedam velikasa, sa jezičkom iznad prizemljišta u sanjivosti, čuvarka naroda koji odlazi, vazda onog koji dolazi – prirasta u istoka vreme da ga podjednako bude za sve stanjene molitvom usnice mirljive. U rečima koje danas jak oslonac imaju, da bi našla nežnoga prijatelja u gradu na reci, koji će ti u samrtnom času posvedočiti da samoću podnosi svako osim bolesnika, moraš ostati verna suštini ljubavi, dušo moja.

*

Truhlo se iskrade novembar. Naš govor postade taman, zreliji pred očevom od nemanja stravom. Sneg pada. Truhlež se povlači. Ko malo topline u nedrima, sestre grče svoje devojaštvo. Gore lambe. Belilo u prozorima mami utekle duše iz memle – tiho streca starčeva meka ruka. Grickamo u strahu crnilo sa nokata i zemlji obogaljene zaveštavamo reči. Do neba se čuje naša vriska – naša se ludež mekovna mirisom novorođenih podmlađuje i špara. Ledeno bukte praznične vatre, vetar miriše na sazrelu šumu – na grmljavinu sluti truho plot. Noć sanjiva tapka u mestu, vrelinom pazuha opijena kroz čeljust provlači daljinu. Hripila iz prastarog sna, glad hrani sladunjavu prazninu-sebe. Ozgor, nad skamenjenim svetom živih, gledaju se žute svetiljke, sa pragova u daljinu bogaljastu zarivene, nadahnute i pobožne. U zapuštenim posteljama uzdižu se, sa oklevanjem, blede žene, da umru u žrtvenom godu svitaca. Kroz san minu milina stare šume, pretrneše u vaznama grdne duše, javi se težak glas zlosrećnima: s grmljavinom, suha zima dođe i nemlji zastasmo na pragovima stiščuć uza se sitno potomstvo. Na sahranjene u crnim kolibama, na dečije prazne oči, spusti se divljina zaboravljenih reči. Za mirisom hleba, snemogle seni braće i sestara provališe u zavetrinu, u zblazni domik, a sveta i uvehla nedra starica pomraziše krotku mladost i zemnu snagu obasuše dobrom.

*

Zadnji dan u godini hleba, pretesan za hladnoću ljudi, zaptiva rupe na grobnicama. Sad kotlarnica greje gradski vrt i cvile detinjasto u snu neimari prolećnog mira. Na jastucima, uniženi plove krotitelji u konopljanoj groznici. Ispod mlečivih, teških mostova pohabane senke ispaštaju vesele vekove gradova: narasli brid, goli ukus krvi s podlanice dečaka. Krznima noći obuvene, samačke devojačke sobe nestvarne, uštirkano belilo nude i mlečne recepte: Oslonac za reči, mali čipkani krevet s pogledom na čajnik, bubuljičavu mušku ćud, grudvu proleća i nišku mekih usta. Grubi plišana usna; grkne cveće i nož-rugalica miluje kosmati vazduh s polja. So na rani dosnivaju nasukane ose dana. Otežalo disanje ludaka nedelju tumači. Moćni su još sparušeni žbunovi praznika u novinama mesnim. Moćna je avet slobode, izelica samohrane dece na kućnom pragu. Zbog obećanja tvrdih, izvešana po krošnjama, smrde na luk nedra starica. Vlagu pastirskog oka, u mislima došljaka, pali koža bludnice. Na vrhu podneva monasi piju vino manastirskog geta. Deca okruglih ruku žure u naručja brda uspavana molitvama. Iglicama borovim obrasta lice anđela, ukorićeni bukvar nebesa. Šta čekaš, nakazni sine, pod lupom nepogode, upijačem svetova.

*

Umorne presreće blago pojanje – majka-daljina im nudi svoj mir, mehlem za sve pogibeljne godine. Odronjavaju se mahovinaste vode i pizma starih isposnika raste u vlazi plašnog proleća-sina. Na taljigama dubretara – decembar preko groblja oklevajuć stiže u samotan san smerne kotline. Ko lice umrlog, čvrst je dan. Zaboraviše svoju sudbinu žene isterane iz mesečinaste noći. Dok molimo se, zlo se povija: nad kolevku toplu nadvija se naša obnažena truhla pesma. O, nek kletva sustigne svakog ko odavde ode okrvavljenih ruku do lakata. Tiho u belim glušnim sobama, u noći koju pregaziše reči, ruke otaca ispiraju zvezde. Snimo svoje dane. Kuknjavom i disanjem hrani nas, nežne, mekota hlebom opijenog juga i uveseljava nam ozeblu dušu propadanje brdskog narečja. Dok navike nam prazne usta, drhteći mnimo lomljavu leda i zinulu posekotinu-reku blatnu, svijamo na gola nedra. Kruni se svehlost leta međ prstima oštrača noževa. »Smrt: ogromnost Prostora uze za meru naše Duše, i samo ona zna, zarivena u spokoj, kartaške ruke oštrinu, iznutra, što hrani u kljusu uhvaćenu reč. Strah što puni ispijena usta tepava, ojačaće nam, crni sine, posnu zemlju, crkvenu i gnjilu«. Godina pisara prezrenog minu: staklenih novčanica zveka traje u krilu juga sablaznog ko san.

*

Stajskom toplinom gori ovo veče, kiselasta konjska snaga umiva zvezdu padalicu u tvojoj kosi. Drhte nedra opustošenog vetra. Pod pazuhom odranog leta krvari pupak detinjstva, i tišina rabna s pogreba upada u dvorišta uoči petka, starog azila. Oko vatre posedali, starinci prevrću štapom pepelne reči, drevnost čistog hleba. Držeć se za ruke, Mi, grobljanske urne opijene, ulazimo u savršen svet navada! Mrznu igle kantara grehom, rimskom truhlinom nabijeno uho okrznu noć – zapljuvak azbučne rose. Isceđene redovnice prte sedmoglave napeve. Dvori šestar predgrađa otadžbinu uprženog hleba: dugi su sati bistrog uma, i škljocanje vilica rije nameštaj mrtve vojne. Ruku za ruku, beskućnici ulaze u decembar grebući asfalt ozeblina. U toplim venama krajeva mukliji vazduh goji zapahu gotskih riba. Julskom lulom opojni kazan kotlina ratnički poklič snuje. Gde kratkovido šilo dana zoblje vunenu dremež kamenih tkalja, čajna kesica polja stvarniju kišu čeka – hrabrije listanje; a bor, do grla obuven vojničkom čizmom štiti hramove jaslica. Gole matične ptice ovnujskom rogu Malu muziku služe; regne žutilom slame grobljanski mir – vojnički šator ruku. Stražarsku zebnju navijene sove narovim okom bude; barske utvrde kuje nebeski zlatar – domajni vezir juga. Krilati uspara štalskog narečja – dalekometno srce svemira.

*

Ne bojeć se tamnih kuća, ni mesečine koja staračkim kašljom goliti gluhu pozadinu dva groblja, svitkajući cigarom između ukoso pohabanih usana – ležerno stiže do tople pekare, uglavljen u svitanje, Šetač pod šapkom pozornika što skriva bubuljičavo svoje lice, promenu crnog kursa i vremena. I mršavi psi, lutalice, iz lirske izbačeni upotrebe – dovlače se za njim ovde da ubrzaju mrenje. Jezicima oblizujuć razvaljenu ruku prosjaka, zagledane u farove prazne, u muhadžerske oči, kao noć bogumilska, drhte sveće milinom trudne žene, uz kolevku zanjihanu tugom i besanicom. Pod šamijom grada, u kojem se desi sunca rođenje, pod naborom ranog proleća, glas sa kuće božne pali žudnju za postom, u prašini, u sjeri utornika razrovljenog gradnjom. Šalje poruke u svet, gubi zamah, unižen bukom, priteran uza zid na kojem vise ratne objavnice. Crne se ruke spuštaju na tvoje kapke, blagom skamenjene usne. Od uboja skapa ugnuli vek. Poželi mu gordost stare šume – u tuđini toplo krilo domajno: činiju blagog hlebovnog čaja. Gole mahovinaste kiše njišu njegov duboki san. Kosu meku lasta uzima za gnezdo vetrova. Slasti malog prsta u sisanju boji se majka-nerotkinja i nad praznim rukama šapuće: Spavaj, nek ti Bog čuva strah. Tvoji vršnjaci – umilni starci – imaju danas težak dan: suočenje!

O nama admin

Leave a Reply

Your email address will not be published.